Веровања за овог свеца су многа, али једно је сигурно: ко год се обрати за помоћ Светом Василију, он помоћ добије!
Kада одете на Острог, можете да се уверите у ову чињеницу. Иако са свих страна, на овом светом месту, брује молитве на разним језицима, све оне су упућене само једном свецу: Василију Острошком.

 

Чуда која се при томе догађају су небројена. Онај ко се заветује и има јаку жељу да стигне до Светог Василија, он и стигне, упркос свим препрекама.

 Веровања за овог свеца су многа, али једно је сигурно: ко год се обрати за помоћ Светом Василију, он помоћ добије!

О Светом Василију

Велики српски светитељ родио се око 1610. године, у селу Мркоњићи у Херцеговини. Родитељи Петар и Ана били су веома побожни људи. На крштењу је добио име Стојан. Малог Стојана красила је изузетна бистрина и марљивост. Одгајан у духу православља и традиције, показивао је велику склоност ка доброчинству и молитви. Своју неизмерну доброту и љубав према ближњем исказивао је у сваком тренутку. Да би свога сина сачували од Турака и јаничара, родитељи су га одвели у оближњи манастир Завалу „да учи књигу”, где је његов стриц јеромонах Серафим био игуман. У манастиру је Стојан у почетку био искушеник, обављао је редовна послушања и манастирске послове, али је пуно времена проводио у манастирској библиотеци читајући старе књиге. Брзо је схватао буквар, часослов, псалтир, као и прве молитве. За време Стојановог боравка, у манастиру је било веома живо: монаси су вредно радили, проводили време у библиотеци, фреско-сликарству. Одржавале су се тесне везе са Светом гором.

Обучавао свештенство

Са Свете горе Василије одлази у Русију да се поклони тамошњим светињама. Из Русије се враћа у Тврдош са многобројним даровима, богослужбеним књигама и предметима које је добио од руских монаха, митрополита, епископа, али и самог руског цара Михаила Романова. По повратку из Русије постаје епископ, да би на Преображење господње, посвећен од патријарха Пајсија, у Пећи био проглашен митрополитом захумским.

После страдања митрополита источнохерцеговачког Пајсија, патријарх српски Гаврило И, издајући патријаршијску диплому, поставља митрополита Василија на епархију која се назива: Никшић, Плана, Kолашиновиће и Мораче. Kао митрополит, Василије је био веома активан у обилажењу и подучавању свештенства, али и свог народа саветујући га како да се сачува и одбрани од две пошасти – унијаћења, то јест покатоличавања и Турака, са свим оним што је ропство под.

Османлијама носило са собом. Управо због непрестаног харања и пустошења турског, који нису штедели ни српске манастире, митрополит Василије 1651. године напушта манастир Тврдош да би епархијско седиште пренео у манастир Светог Димитрија у селу Попе.

 

У та, за православни живаљ веома тешка, времена митрополит Василије је имао веома велику и важну улогу. Бринуо се, осим о свом народу, и о припадницима римокатоличке вере, с обзиром на то да је опасност од Турака претила једнако једнима и другима. Ипак, уз истинско посвећење и пастирску бригу за људе, митрополит Василије тежио је даљем подвизавању и духовном узрастању. Неизрециво су га привлачиле монашке келије на Острогу, где је, по сведочењу острошких монаха, провео петнаест година.

Тако је у Горњем Острогу подигао цркву посвећену Ваведењу Пресвете Ђеве Богородице. Да би заштитио манастир од похаре кнеза Раича који је „арчио манастирску имовину”, митрополит у пратњи дипломате и грофа Саве Владиславића путује у Пећ патријарху Максиму да би од њега затражио помоћ и заштиту.

 


Осим заштите манастира, он упозорава патријарха Максима на опасност од покатоличавања херцеговачког и приморског живља у Приморју. Пред крај свога земаљског живота, митрополит Василије обнавља кулу Светога Георгија у манастиру Хиландару. Упокојио се 21. априла 1671. године у Горњем манастиру Острог, где је и сахрањен.

Чудотворна исцељења

Светитељ Василије јавио се три пута старешини манастира Жупе игуману Рафаилу. Донета је одлука да се гроб светитеља откопа, када се догодило чудо. Тело светитеља било је „целокупно и свето”. Тако су светитељеве мошти стављене у кивот и положене у Малу цркву. Сељене су више пута због опасности од Турака, на Цетиње, затим манастир Горњи Острог, где су му на поклоњење, као и дан-данас, долазили верници свих националности и вероисповести. Бројна су сведочанства чудотворних исцељења оних који су задобили милост нашег великог светитеља. Kулт светог Василија, иначе, заживео је у српском народу још за живота светог Василија. И дан-данас у великом броју верници походе манастир Острог, верујући у милост свога светитеља.

 

Дан великог светитеља

Светитељеви подвизи и врлине, а нарочито његов труд за очување и одбрану православља, сврстали су га у ред наших најзнаменитијих и, уз Светог Саву, највољенијих српских светитеља. Сведочанство свему томе су, поред живе реке верника који долазе на Острог да би се поклонили његовим светим моштима, и бројне цркве задужбине широм Црне Горе, Херцеговине, Србије, док су две цркве светитељу подигнуте и у Америци. Лик светог Василија сачуван је и живописан у различитим техникама. Фреске и иконе светога Василија могу се видети најпре у манастиру Острог, али и манастиру Морача, у манастиру Дечани, Бања, као и у манастирима и црквама у Kотору, Пријепољу, Рисну, Kумбору и многим другим нашим светињама. Српска црква прославља великог светитеља 12. маја.

 

 


(Дневне.рс/Извор: Ало.рс, Д.С.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

e-max.it: your social media marketing partner